Ovaj tekst povećujem svim medicinskim radnicima Srbije. Za posao koji oni trenutno obavljaju ni puno veća plata ne može biti motivacija, pogotovu način na koji u ovim okolnostima ispunjavaju svoje profesionalne obaveze. Mnogi od njih i sami su postali meta ove opake i podmukle bolesti a dosta njih i žrtve.
To su naši heroji i anđeli
Nisam u mogućnosti da komenarišem da li su statistički podaci kojima se javno barata u medijima tačni ili ne ali iz vlastitog iskustva znam da je broj obolelih jako veliki i da većina bolnica koja prima bolesnike ima ogromnih problema da primi na lečenje sve kojima je pomoć potrebna.
Ispričaću vam svoje iskustvo sa ovom podmuklom bolešću koje se, za sada, za mene završilo dobro.
Spadam u ljude koji vole da rade i radila sam svoj posao odgovorno i predano i do pojave pandemija a naročito oprezno nakon svih uputstava koja su zvanično propisana. Na vratima moje kancelarije stoji upozorenje da klijenti neće moći da uđu bez zaštitnih sredstava, maske i rukavica. Odmah na ulazu postavili smo otirač sa dezinfekcionim sredstvom koje se svakodnevno dosipavalo.
Maske smo nosii i mi zaposleni i klijenti. Masku sam nosila i pri ulasku u zgradu, pri odlasku u kupovinu, prilikom bilo kakvog mogućeg kontakta bližeg od 2m.
Kako sam se zarazila ne mogu da odgonetnem ali osvanuo je dan u kojem mi je sve bilo pomalo mutno, neki suvi kašalj razdirao mi je pluća, još uvek sam imala čulo mirisa ali me je neka slabost savladala tako da mi se prvi put od kako radim (od 1993.godine) nije išlo na posao. Moji ukućani su se malo zagledali ali kako je većina i sama imala neke male zdravstvene smetnje mislili smo da je to neka prehlada, u najgorem sezonski grip.
Napominjem da nas je trenutno u kući šestoro odraslih i da nam u toku sedmice bar jednom dođe u posetu snaja sa unučetom.
Nakon testiranja utvrdili smo da smo svi bili pozitivni na Kovid.
Odjednom, naša kuća postala je mala bolnica. U svakoj sobi je neko ležao u temperaturi i groznici a kako moj suprug nije imao izražene simptome, tj. bio je na nogama, hitao je od sobe do sobe, merio temperaturu, merio pritisak, kuvao čajeve i davao suplemente za koje je čuo da mogu da pomognu. Kada sam osećala konstantnu glavobolju, kašalj, stezanje u grudima, temperaturu oko 38 stepeni C, bolove u mišićima, malaksalost, jako snižen pritisak koji iznuruje tokom i dana i noći, dijareju, mučninu ali i mnogo teških snova, halucinacije i uznemirenost,morala sam na privatnu kliniku jer se u našoj seoskoj čekalo i po 12 sati na pregled. To je obavljeno 21.11.2020. i tamo mi je rečeno da se na snimku ne vidi da imam upalu pluća ali da za par dana, kada se budem bolje osećala dođem na skener.
Kada sam za 2 dana stigla ponovo pred kliniku, nisam imala snage da izađem iz automobila.
Skener je posebna priča. Sve je lepo kada si zdrav pa uđeš u kapsulu i kažu ti podigni ruke, udahni, zadrži dah, ali kada je bolest već uzela maha onda nema udaha, nema zadržavanja daha, samo kašalj koji te cepa, guši, davi i uvodi u panični strah i borbu za svaki kubni santimetar vazduha.
Eto, nakon tog pregleda suprug je nazvao doktorku iz hitne službe Stara Pazova, Aleksandru Balać koja je na snimku videla obostranu upalu pluća gde je svako plućno krilo bilo zahvaćeno sa preko ¾. Doktorka je momentalno dala uput za bolnicu u Sremskoj Mitrovici i tako je počelo moje, do sada najteže putovanje.
Nakon što sam, ležeći u hodniku prijema na kolicima u groznici i temperaturi, zbog ogromnog broja bolesnih čekala oko 3 sata, lekar je pozvao mog sina i rekao da na osnovu medicinske dokumentacije jedino može da preporuči da ostanem u bolnici. “Majko moraš da ostaneš, dolaziću svakog dana da vidim da li ti šta treba“, rekao je moj Đole i u pogledu sam mu videla veliku zabrinutost ali pre svega ljubav. E ta ljubav me je održala, ljubav mojih sinova, muža, porodice, sestre i sestričina, kumova, prijatelja, rođaka, poznanika… To mi je dalo snage da se borim i da preživim.
Od trenutka kad sam postala pacijent Kovid bolnice na odeljenju Urologije u četvorokrevetnoj sobi koja je u normalnim uslovima bila trpezarija, sestre i lekari su započeli borbu i za moj život i oporavak, kao anđeli bdeli nad svima nama dajući nam, uprkos lošim uslovima i prenatrpanosti bolnice, stručnu i ljudsku pomoć i empatiju, te tako mnogima od nas omogućili da se sa više šansi izborimo s bolešću.
Prva noć je bila košmarna. Sestre su se smenjivale sa aparatima. Merenje temperatue, krvnog pritiska, sauracije…Odmah sam počela da dobijam infuziju i kiseonik. Temperatura me je mučila i dalje ali svaki pokušaj da zaspim završavao se ulaskom u neke tamne sobe i hodnike. Znala sam da mi tu nije mesto i pokušavala sam da izađem ali kao da sam ulazila u neki lavirint sve dublje i dublje. Trgla sam se kada je sestra viknula: „Luka, vrati se“. Nekoliko bolničara i sestara potrčalo je i shvatila sam da reanimiraju Luku. Njegov krevet je odmah prebačen na drugo odeljenje. Kasnije sam se raspitivala i saznala da je taj mlađi čovek ipak preživeo, možda zahvaljujući upravo toj sestri koja je u pravom trenutku reagovala.
No kako je to bilo odeljenje na kojem su ležali vrlo teški bolasnici sveke noći i dana vodila se neprekidna borba za preživljavanje u kojoj je nažalost bilo i gubitaka.
Prvi put u životu sam videla da lekari rame uz rame sa sestrama i bolničarima nose, peru i pesvlače bolesnike, pomažu u montaži boca sa kiseonikom. Takođe sam prvi put u životu videla da sestre vuku te boce težine od oko 100 kg, da vešto barataju francuskim ključem i drugim alatima. Niko se ne žali, to je bespoštedna i neprekidna borba za svaki ljudski život, borba sa podmuklim neprijateljem o kome ni svetska medicina ne zna mnogo. Onako bunovnoj činilo mi se da gledam neke scene iz ratnih filmova.
Ovde bih da spomenem samo neka imena doktora i sestara koji su mi pomogli od ulaska u bolnicu do otpuštanja kući: .dr Vrcelj, dr Kuzmanović, dr Zoltan, bolničar Miroslav sa Urologije, dr Bata (prezime nisam čula), doktorka Vranić, doktorka Nataša Pevac, sestre Bojana, Sanja, Andrijana, Sanja, Brana, Nena, Dobrila, bolničari Dušan, Duško i Nikola sa odeljenja izolacije internističkog sektora na koje sam kasnije bila smeštena u tzv.narandžastu zonu. Bilo je tu bar još toliko divnih, strpljivih i milosrdih osoba ali ja nisam stigla da ih pitam za imena…
Prelaskom na odeljenje izolacije internističkog sektora započeo je moj oporavak. Tu su bili lakši bolesnici, mogla sam da spavam, imala sam aparaturu za primanje kiseonika instaliranu u sobi. Osećala sam da i kad spavam povremeno ulazi neko od sestara ili bolničara i proverava moje stanje.
Postepeno sam se oporavila do nivoa da sam mogla da izađem iz bolnice. Nakon 11 dana neprekidnog uzimanja kiseonika, pomalo sam se navikavala da živim bez njega. Kod nekih pomisao da nemaju masku s kiseonikom na dohvat ruke izaziva paniku. Meni je samo povremeno bilo teško a i sada je, da konrolišem dublji udah.
No, svakoga dana sve se bolje osećam. Snaga mi se postepeno vraća, ali mi je stogo preporučena izolacija od 14 dana, ne zato što sam zarazna za druge (zaraznost prestaje nakon 9-14 dana od pojave simptoma), stoga što je organizam, oslabljen nakon takve bolesti kao što je upala pluća, osetljiv i prijemčiv na druge bakerije i viruse od kojih neki mogu da dovedu i do fatalnog ishoda.
Napominjem vam takođe da još 14 dana moram uzimati 10-ak lekova i suplemenata po tabeli koju sam napravila na osnovu otpusne liste, D3 vitamin i aspirin protekt još bar do maja, da su probiotici (2 vrste) neophodni dokle god uzimate bilo koji lek ili suplement , da morate mirovati bar još mesec dana… I svakog dana pojedite bar jednu jabuku.
Svima vam želim pre svega dobro zdravlje i puno ljubavi od ljudi koje volite.
