Prvu natalnu kartu napravila sam samostalno osamdesetih godina prošlog veka. Do mene je, ne znam kako, došla neka knjiga, nešto poput praktikuma astrologije. Efemeride, tabele kuća, kružnica, ucrtavanje znakova, planeta, izračunavanje aspekata… Kako to obično biva, prvo radimo svoj horoskop. U tih par astroloških knjiga koje su mi tada bile dostupne pronašla sam tumačenje po principu Sunce u Raku – saosećajnost, empatičnost, vezanost za porodicu, osetljivost…
Kada sam uradila natalne karte za muža i sina tek se tu nisam snašla u tumačenju – navodno i jedan i drugi mogu da steknu imetak ili preko partnera ili preko majke ili neke druge žene. Kako smo u to doba bili poprilično situirani jer je još suprugov deda bio dosta imućan, nije mi se prethodna tvrdnja uklapala u tadašnji život moje porodice. Kada sam između ostalog naišla na tumačenje da sinu predstoji život pun borbe sa dosta fizičkog rada a suprugu mnogo rada u privatnom poslu sa ženskom osobom, rekla sam da je astrologija najobičnija glupost jer je moj sin jedinac bio najbolji đak u svojoj generaciji, svirao je violinu i igrao tenis. Suprug se bavio čisto muškom profesijom sa velikim izgledima da će se tim poslom baviti do penzije. U tim okolnostima ovakvo astrološko tumačenje mi je izgledalo kao horor.
Bacila sam i natalne karte i astrološku literaturu i vrlo brzo zaboravila svoju kratkotrajnu i neuspešnu astrološku praksu.
Dan za danom, prošlo je više godina i 1990.godine rodio nam se drugi sin. Bili smo presrećni, sve je izgledalo idilično. A onda… ´91.godina, rat, dramatičan odlazak od kuće, izbeglištvo, potucanje po tuđim stanovima… Život u oskudici, svekrva i ja te zime imamo jedne čizmice i jednu jaknu. Kada jedna izađe druga mora da ostane u stanu jer nema u čemu da hoda po hladnoći. Ionako je sve što je na nama tuđe. Hrane ima vrlo malo, uglavnom iz Crvenog krsta, svaki drugi dan kupus bez mesa, između toga „Genšerov pasulj“. Nas šestoro u nekom potkrovnom stanu koji se čuvao za slučaj elementarnih nepogoda, stan sam po sebi elementarna nepogoda jer kad pada kiša otvaramo kišobran i pod njim držimo decu. Tako i ručamo – sa kišobranom. Na zidu gljivice, kad pozelene stavljam pelenu na usta, isteram sve napolje i skidam gljivice sa zidova. Za par dana ista priča…
Radim preko omladinske zadruge, zahvalna i na toj crkavici koju dobijem, tek da imam za mleko i za malo mesa za vikend. Svekar i svekrva poludeli od užasa zbog iznenadnog gubitka kuće, svega u kući, veruju se da će se vratiti za par nedelja. O suprugu ne znam ništa, negde je s vojskom, ne javlja se.
Jedina osoba koja nam je dala ne samo materijalnu pomoć nego i puno ljubavi, strpljenja i razumevanja za naše muke bila je svekrova sestra i njen suprug. Ponašala se prema nama kao prema svojoj deci. Diskretno je davala svoju pomoć i postepeno u potpunosti preuzela brigu o mom starijem sinu.
Da ne dužim, rat je prošao, posebna je priča kako smo iz svega izašli…
Moj sin sada živi u tetkinom stanu, radi kao trener jednog veoma teškog sporta i do svega do čega je došao u profesiji stigao je teškim i napornim radom.
Suprug, kao što se može pretpostaviti, radi sa mnom u kancelariji…
