Gledam ljude.
Posmatram ih u svom neposrednom okruženju…posmatram prolaznike…posmatram i na licima većine njih vidim zabrinutost, rezignaciju ili ljutnju… Poneko priča sam sa sobom … Pitam se – šta nas je dovelo do ovog trenutka u koji su se slile sve naše neispunjene želje, težnje, očekivanja… Zašto smo upravo tu gde smo – nezadovoljni sobom, nezadovoljni bližnjima, smoreni sadašnjošću, uplašeni od budućnosti?
Ko je kriv?
Većina kaže – krivo je društvo, država, ekonomske prilike, globalna politika. Nekome je kriv bračni drug, prijatelj, poslovni saradnik… Tinejdžerima su krivi roditelji, nastavnici, navijačke grupe…
No, da li je baš sve tako kao što mislimo?
Ono na šta nismo imali uticaj su rođenje, roditelji, braća i sestre… Karmički astrolog bi vam rekao – i to je vaš izbor, u nekom prethodnom životu tako ste se zadužili i zaslužili da se rodite u siromašnoj ili bogatoj zemlji, sa strpljivim ili nemarnim roditeljima, sa braćom koja vas vole i podržavaju ili se neprestano svađate s njima. Ali sve ono što je nastalo posle vašeg rođenja – to su uglavnom samo vaši izbori.
Neki od vas će reći – nisam kriv za to što nemam posla ili me na poslu nedovoljno cene. Prijatelji nisu iskreni sa mnom, nemaju vremena za mene, devojka (žena) ne obraća pažnju na moje potrebe, guši me svojim stavovima, stalno me kritikuje…
Naravno da nije prijatno živeti sa takvim osećanjima, pa makar da je samo i jedna od prethodnih konstatacija primenjiva u vašem životu.
No, šta učiniti da se takvo stanje promeni?
Da biste se dobro osećali u vlastitoj koži predlažem da uradite veliko spremanje tj. čišćenje od svih loših emocija.
Pre svega zapitajte se da li ste se dovoljno trudili da završite određenu školu i da steknete bolje obrazovanje.
Ukoliko ste pošteni prema sebi znate da ste mogli završiti ili neku drugu školu ili u okviru pohađane steći više znanja, tj. zapitajte se da ste se dovoljno trudili na pravi način.
Znam da je bilo prijatnije bežati sa dosadnih časova, izbegavati ispitivanje ili jednostavno “prespavati” nastavu. Rugali ste se “štreberima”.
Osećam da ovde većina negoduje.
Neko će reći: “ Mika nema ni osnovnu školu ali ima firmu od 100 ljudi”. Ili “Petar ne radi ništa ali dobro živi, ili Janko ode u Švajcarsku – blago njemu….”
Iako znamo da je uvek u tuđem dvorištu trava zelenija možda ste u jednom delu u pravu, ali opet se zapitajte – ako Mika nema završenu školu sigurno je imao hrabrosti da uloži ušteđevinu, nasledstvo ili je naprosto podigao kredit i “zagrizao” u preduzetništvo.
Šta ste vi za to vreme radili? Posmatrali ste ga kako u prvo vreme posrće, muči se, nailazi na prepreke. Ne zamerite mi na iskrenosti, ali pretpostavljam da je većina sa zluradošću gledala Miku ili nekog sličnog i nadala se njegovoj propasti.
Ako Petar ništa ne radi a dobro živi – možda je dobro uložio novac ili je osmislio neki patent, bilo šta u šta vi niste investirali ni vreme, ni znanje, niti novac…
Posebno nemojte zavideti Janku. Odlazak iz poznatog okruženja svakako je stresan a život u tuđini nije bajka.
Pa i na to se odlučuju ili očajni ili jako hrabri. Ako niste ni jedno ni drugo, gledajte svoja posla i razmišljajte kako da pomognete sebi.
Sada kad sam vas dobro izgrdila možemo dalje.
Nemojte misliti da i ja nisam preležala sve gore navedene “dečje bolesti”.
Ali ako ste čitali moj tekst “Moje prvo astrološko tumačenje” možete samo da pretpostavite da mi je bilo teško da se te ’91-e umorna vraćam kući s posla koji je trajao i po 12 sati (radila sam na sat i bila sretna što žele tako da me plate), prolazim pored zgrada u kojima ljudi žive nekim normalnim životom, prolazim pored njihovih osvetljenih stanova i vidim da njihova deca imaju pravi krevet, pravi ormar, uče za radnim stolom.
Za potrebe mog sinčića od 15 meseci napravila sam ormar od kartonskih kutija (da ne bi njegova odeća bila na podu), stariji sin spava na improvizovanom ležaju poduprtom ciglama, o radnom stolu ni ne sanja…nosi odeću iz Crvenog krsta…
A ja koracima merim novobeogradske ulice, gledam osvetljene prozore i ne osećam zavist. Zvuk klavira mi izmami osmeh, vidim devojčicu koja se još uvek nevešto uspinje na prste poput balerine… Iza tih prozora, u toplim stanovima neki ljudi žive svoj neprekinut život. A ja to posmatram kao film…
Zašto nisam bila ni zavidna ni ozlojeđena? Shvatila sam da je moj život došao do najniže tačke do koje može doći. Gore od toga bilo je samo da nekoga iz porodice i fizički izgubim a o tome nikad nisam sebi dozvolila da mislim. Ljudi pored čijih stanova prolazim nisu ničim doprineli mojem stradanju. Želela sam i želim i dalje da niko nikada ne doživi rat, ni izbeglištvo, ni bedu i neimaštinu, niti glad…
Tek kada sam izgubila udobnost svog doma počela sam na sve to drugačije da gledam. Nisam žalila ni za kućom, ni za stvarima, niti za načinom života koji sam do tada vodila. Shvatila sam da je sve bila iluzija – lep san iz kojeg pre ili kasnije moram da se probudim. Shvatila sam da sam sama sebi kriva, videla sam da se približava rat ali sam poput noja zabila glavu u pesak i nadala se da će to neko drugi za mene da reši.
Znala sam da ključ opstanka moje porodice leži u mojoj spremnosti da radim, da smišljam i da sprovodim u delo svoje ideje. Niko drugi nije to nije mogao – samo ja. To je bila moja misija.
Osećala sam se čisto i spokojno, bez gneva, bez zavisti. Uverenje da ću vrlo brzo stvoriti svojoj porodici sigurnost bilo je snažno. Gotovo da sam proživljavala spokoj života u zamišljenom novom domu. Mogla sam da osetim miris blagostanja koje nas čeka. Svu svoju unutrašnju snagu mobilisala sam da ispunim cilj – da moji sinovi imaju normalnu hranu, svoju odeću, svoju knjigu i krevet, da živimo kao ljudi. Jutrom sam se budila i uveče legla sa istom rečenicom: dobro je, sve je dobro, svi moji su živi i tu su pored mene…
Verujem da se, kada ste čisti u srcu, neke stvari “same nameste”.
Ubrzo sam dobila bolji posao kod istog poslodavca, napredovala sam do drugog najbolje plaćenog posla u firmi koja je imala 40.000 ljudi. Ali kada je 1993.godine došlo do hiperinflacije nisam želela da zavisim od kursa marke i dinara, sve sam napustila i otvorila špeditersko preduzeće na granici tada RSK i Srbije a nešto kasnije sa suprugom otvorila advokatsku kancelariju. Ta ludost ili hrabrost nagrađena je i za par godina moji sinovi su spavali svako u svom krevetu, svako u svojoj sobi u svojoj lepoj kući blizu Dunava.
Shvatili ste – u svemu tome uspela sam jer sam eliminisala negativna osećanja, uložila trud i činila prave izbore. Nisam se obazirala na osude najbližih kada sam napustila stalan posao u Beogradu i preselila se na granicu. Svesno sam preuzela odgovornost za sve što mi se do tada dogodilo kao i za ono što mi se kasnije događalo.
Ključevi naših života nalaze se u nama samima. Kada naiđu životne bure možemo da sedimo, očajavamo i krivimo sve i svakoga ili da se fokusiramo na cilj, čvrsto i nepokolebljivo koračamo ka njemu i ne razmišljamo ni o čemu drugom. Jer svi putevi ipak na kraju dovedu do nas samih, i za dobro i za loše…
A ta komšijska trava – gledam je – pa i nije baš tako zelena kao moja!!!
